Пролазим истом улицом свакога јутра. Видим небо, птице, пролазнике. Нека жена са шареним шеширом чека аутобус, стари комшија води свога пса. Кренула сам на предавање, први час дендрологије. Задатак је сакупити хербар, замислите људи чак 100 врста! Враћам се кући размишљам у себи… Зар их има толико? Како??? Да ли је могуће да се никада нисам осврнула, да никада нисам погледала, а било је ту, испред очију. Како сам могла гледати, а не видјети. Како то да се никада нисам запитала шта је ово… Како? Али, све се да научити. Проблем је у нама јер су понекад најочигледније ствари слабо или никако уочљиве. Најлакша питања имају најкомплексније одговоре. Временом научимо како ништа није онако како се у први мах чини. Дрво је живо оно једе, дише, расте, али не говори. И колико год дрво било лијепо за гледати, никада нећемо видјети све шта се догађа док оно расте, како усваја воду, како дише. Дрво мора развити снажан коријен да би ојачало и створило сву љепоту. Ту се сакрио одговор… Исто је и са људима. Свако дрво је лијепо на свој начин и свако дрво је нови космос, нова душа, ново биће. Не постоји исто такво. Љепота није само споља, љепота је у снажним коријенима који се дуго и темељно шире. Треба много стрпљења, времена, труда. Живјело нам дрвеће!
Стојанка Берић, студент треће године
