Davne 1875. godine srpski botaničar Josif Pančić je poslije gotovo 20 godina traganja u blizini sela Zaovine stajao pred jednim „stranim četinarom“, kome će dati ime „omorika“. Već 1876. godine, na njemačkom jeziku, će poslati svoj prvi opis ove vrste na 100 adresa tada vodećih botaničara u Evropi. O samom momentu otkrića omorike Čolić (1953) piše: „Pančić je otseo u kući Đoka Lazić… Iz ove kuće on je jedno jutro ugledao kroz prozor stenovite strane Sklopova i na njima konture nekog vitkog četinarskog drveta koje su mu odmah zapale za oko. Odmah se obukao i krenuo ka Sklopovima i usput, pred samim ulazom u klisuru Rzava sreo Sava Lazića unuka starog Đoka, i zapitao ga kakvo je to drvo. Ovaj mu je odgovorio: ‘Omorika’. Na to je Pančić uzviknuo od radosti i rekao ‘Odavno ja nju tražim’, a pričalo se da mu je u oduševljenju poklonio i jedan dukat“.
Danas, 150 godina kasnije, ova vrsta je predmet brojnih istraživanja i pokušaja da se sačuva u veoma uskom prirodnom arealu. Ovaj interes za omoriku je sasvim razumljiv kada se imaju u vidu njene karakteristike i odlike. Evolutivno među najstarijim vrstama, otkrićem među najmlađim, prostorno izolovana, predstavlja dragulj u šumarskom, genetičkom, botaničkom i estetskom pogledu. Ona je endemit i to veoma uskog rasprostiranja. Tercijarni relikt u kategoriji ugroženih IUCN – endangered (EN).
Imati Omoriku na našim prostorima nije samo kuriozitet, to je i velika obaveza, posebno sa aspekta šumarske struke i nauke. Zato istraživači Šumarskog fakulteta UNIBL već decenijama rade na njenom očuvanju i unapređenju održivog korišćenja.
