Давне 1875. године српски ботаничар Јосиф Панчић је послије готово 20 година трагања у близини сeла Заовине стајао пред једним „страним четинаром“, коме ће дати име „оморика“. Већ 1876. године, на њемачком језику, ће послати свој први опис ове врсте на 100 адреса тада водећих ботаничара у Европи. О самом моменту открића оморике Чолић (1953) пише: „Панчић је отсео у кући Ђока Лазић… Из ове куће он је једно јутро угледао кроз прозор стеновите стране Склопова и на њима контуре неког витког четинарског дрвета које су му одмах запале за око. Одмах се обукао и кренуо ка Склоповима и успут, пред самим улазом у клисуру Рзава срео Сава Лазића унука старог Ђока, и запитао га какво је то дрво. Овај му је одговорио: ‘Оморика’. На то је Панчић узвикнуо од радости и рекао ‘Одавно ја њу тражим’, а причало се да му је у одушевљењу поклонио и један дукат“.
Данас, 150 година касније, ова врста је предмет бројних истраживања и покушаја да се сачува у веома уском природном ареалу. Овај интерес за оморику је сасвим разумљив када се имају у виду њене карактеристике и одлике. Еволутивно међу најстаријим врстама, открићем међу најмлађим, просторно изолована, представља драгуљ у шумарском, генетичком, ботаничком и естетском погледу. Она је ендемит и то веома уског распростирања. Терцијарни реликт у категорији угрожених IUCN – endangered (EN).
Имати Оморику на нашим просторима није само куриозитет, то је и велика обавеза, посебно са аспекта шумарске струке и науке. Зато истраживачи Шумарског факултета УНИБЛ већ деценијама раде на њеном очувању и унапређењу одрживог коришћења.
